Još od prvobitne ljudske zajednice pa sve do danas, čoveku je porodica bila najvažnija. Ona ga je vodila kroz sve poteškoće na koje je nailazio i bila uz njega kako u onim dobrim, tako i u lošim situacijama.

U pripoveci “Prvi put s’ ocem na jutrenje” uloga porodice je jasna i dosta izražena. Mitar, glava porodice sa jednim strašnim porokom, upada u nešto iz čega se nija baš lako izvući. Bio je spreman na ono najgore, kada je shvatio da je prokockao sve što su on i njegova porodica gradili dugi niz godina. Tog trenutka je ostao bez samopouzdanja, pun straha i patnje, ali ga je tada, iz tih najgorih mislih izvukla podrška njegove žene. Svojim rečima, ubeđivala ga je da nije sve propalo i polako mu vraćala želju za životom. Čak i posle svega što je uradio, i sve patnje koje su trpeli, njegova porodica ga nije osuđivala, niti tražila razlog, već stala na njegovu stranu. Bili su uz njega dok su stajali na samom dnu, bez ičega, ali opet sa verom u njega i ljubav koja se ne može lako uništiti. Tu je pokazano kako materijalne radnje nisu najvažnije i da je to nešto prolazno. Kako su ih stekli, tako ih mogu i izgubiti, a i posle, sve to ponovo steći. Tako je i ova porodica krenula ispočetka, polako, ali sa puno volje i želje da ponovo vrati sve što su izgubili. Krenuli su zajedno, bez ikakvog straha od nepoznatog ili pak neuspeha.

U ovo pripoveci prikazana je porodica i njena važnost, zajednička borba i ljubav njenih članova. Porodica se ne sme zanemariti, jer bez nje, teško bismo opstali.